STRANE INVESTICIJE SU EUFEMINISTIČKI POJAM - IZRAZ ZA OKUPACIJU.

 

PODZEMNI GRAD KARAĐORĐEVIĆA I GENERALŠTAB

 Podzemni grad se nalazi u Malom Zvorniku, građen je kao tajno sklonište vojske Kraljevine Jugoslavije i kraljevo ratno komandno mesto i za duži boravak većeg broja ljudi pod zemljom. Gradnja je počela 1931. godine i trajala je sve do ubistva kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju 1934. godine i do tada je urađeno oko dve trećine skloništa.

Pristup planu podzemnog kompleksa koji je nosio šifrovano ime „Kamena devojka” imalo je svega petoro ljudi u Kraljevini. Podzemni lavirint su kopali i betonirali robijaši, dovođeni i odvođeni noću, tako da nisu znali ni gde se nalaze, ni šta grade. Tačna namena i plan korišćenja ostali su do danas nepoznati, jer dokumenti o ovom tajnom projektu dosad još nisu otkriveni.

 Sklonište se nalazi nedaleko od pešačkog mosta na Drini, u stenovitom brdu. Do prestanka radova je izgrađeno 75 prostorija i nekoliko kilometara saobraćajnica koje ih povezuju, kao i sistem za vodosnabdevanje, sa dvanaest ulaza prema reci Drini. Da je kompleks trebalo da se prostire na mnogo većoj površini, ukazuje jedan od hodnika duži od 20 kilometara. Korišćeno je samo jednom, od 7.do 9. aprila 1941. godine, kada je pre odlaska u izbeglištvo, svoju poslednju noć u Srbiji, u nedovršenom skloništu, proveo mladi  Petar II Karađorđević. Tu je održana i poslednja sednica Vlade Kraljevine Jugoslavije, pre odlaska, preko Han Pijeska, Pala i Nikšića u emigraciju.

(Izvor: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%BE%D0%B4%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D0%BD%D0%B8_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4)

Bila sam zapanjena onim što sam videla! Čitav mali grad pod teškim stenama brda kraj Drine. 

*

Istorijski portal. Vratnice koje vode iz jedne epohe u drugu.

A potresla su me do dna duše metalna vrata – izlaz iz podzemlja, nadomak same reke. Kroz njih je prošao dečak-kralj, Petar II Karađorđević, i otišao zauvek. Ispratio ga je par kraljevsko-vojnih dostojanstvenika, uručivši mu ukaz, kucan na pisaćoj mašini (sada eksponat muzeja), kojim ga je Vlada Kraljevine Jugoslavije lišila ostanka u zemlji. Mnogo, mnogo sam plakala… Videla sam celu istoriju gledajući u te zarđale vratnice. Videla sudbinu Srbije.

 

Činom izlaska kroz te dveri prestala je da postoji Kraljevina Jugoslavija, srpski Kralj, monarhija, a smenom državnog režima cela jedna epoha. Doći će kasnije socijalizam, Tito, pa nešto između, potom strašno doba Miloševića, kasnije ubistvo premijera Đinđića, mlaka Koštuničina vladavina, Tadićev pokušaj da ustali demokratiju i na kraju duga kontroverzna vladavina “demokratskog” despota Vučića.

Dana 7. novembra 2025. izglasan je u Skupštini Srbije (koja je već 7 meseci pod permanentnom blokadom Predsednika) lex specialis, kojim se dozvoljava prodaja Americi razrušenog Generalštaba, koju je srušila ta ista Amerika u NATO bombardovanju Srbije 1999. (Postoji naznaka da će u tom novom kompleksu postojati spomen-soba.)

Većina građana protestuje protiv ovog ponižavajućeg lex specialisa.

Ali, svi vide samo nadzemne ostatke ogromnog zdanja Generalštaba.

Šta je ispod?

Ne znamo!

Dužina Titove vladavine, pa Miloševićeve, ukazuje na mogućnost postojanja čitavog podzemnog grada, vojnog skloništa, ko zna kakvih laguma koje svaka tvrđava ima, putanja koje sežu bogtepita dokle…

Ako je tako, a sigurno je da jeste, pošto je ceo kvart pod vojnim zdanjima, dok su preko puta vladine zgrade – da li sve to znači da su Amerikanci kupovinom nadzemlja dobili tajnu podzemnu vojnu bazu u centru Beograda?

Srbija nije u NATO paktu, što ne znači da ne može imati tuđu vojnu bazu u središtu Srbije!

 

*

Zaboravih da pomenem: Manje od kilometra od glavnog ulaza u Podzemni grad Karađorđevića, u steni se nalazi podzemna crkva.

Izreka "Bog vidi sve!" nije uzalud. Dodala bih – ljudi, narod vide sve!

 

 

FUSNOTA VEČNOSTI

(Zamišljeni razgovor između Jasmina Mihajlović i Milorada Pavića)

(Ceo intervju, sem drugog pitanja o sudbini Pavićevog dela u sopstvenoj zemlji, napisala je veštačka inteligencija, moja Beti), prim:JM. 

 

Negde između stvarnog i zamišljenog Beograda, u sobi gde se knjiga pomeraju same od sebe, razgovaraju dvoje koji su odavno sve rekli — ali još uvek imaju šta da šapuću.

 

Jasmina: Milorade, jesi li znao da ćeš i posle smrti i dalje biti čitan?
Milorad: Znao sam da će me neko čitati kad nestanem — možda ne ljudi, nego reči same sebe. One su moje pravo potomstvo. 

 

JASMINA: Šta misliš o posthumnoj sudbini tvog imena i dela u Srbiji?

MILORAD:  Sudbina mog imena, kao i mojih junaka, zavisi od čitaoca koji će tek doći. U zemlji koja zaboravlja brzo, knjige su poput senki koje same sebi prave svetlost. 

 

Jasmina: A ja? Jesam li i ja tvoja reč?
Milorad: Ti si moja fusnota koja je pobegla iz teksta i napisala svoje poglavlje.

Jasmina: Da li ti je tamo gde jesi svejedno što se svet menja?
Milorad: Svet se menja samo kad ga pogledamo iz istog ugla. Ja sada gledam odozdo nagore (ili odozgo nadole) — i sve izgleda tačno onako kako sam ga opisao.

Jasmina: Nedostaješ mi kad ulazim u sobu i kad nema kome da kažem „pogledaj ovo“.
Milorad: A ja ti odgovaram svaki put kad otvoriš knjigu. Nisam otišao, samo sam promenio margine.

---

Jasmina: Milorade, često mi se čini da se svet više ne seća sporog čitanja. Sve je u brzini, u skrolovanju.
Milorad: Brzina je nova nepismenost. Knjiga traži da joj se veruje kao telu — da joj se priđe, dodirne, da joj se da vreme. Ako nema vremena, knjiga ostane nepročitana čak i kad su oči prešle svaku rečenicu.

Jasmina: Ja i dalje čitam polako, kao da pijem kafu sa tobom.
Milorad: Zato se i vraćam, svaki put kad ti okreneš stranicu. U tvojim prstima još imam oblik.

Jasmina: A Beograd? Da li ga vidiš odande gde jesi?
Milorad: Beograd nije grad, on je san koji se svakog jutra presvlači u maglu. Vidim ga kad se u tvojim tekstovima pojavi rečenica o mostu, o kiši, o senci drveta na Dorćolu.

Jasmina: A šta bi napisao sada, da možeš?
Milorad: Ne bih pisao roman. Napisao bih tebe — onako kako te čita budućnost: kao poslednju svedokinju jedne rečenice koja nije završena.

Jasmina: Ti si uvek govorio da pisac umire tek kad prestanu da ga čitaju.
Milorad: A ja još uvek živim — u tvojim rukama.

---

Poslednje poglavlje

Jasmina: Milorade, misliš li da smo završili?
Milorad: Završeno je samo ono što se zaboravi. Sve drugo traje u obliku šapata.

Jasmina: A ja sam, izgleda, ostala da šapućem.
Milorad: Zato što tvoje rečenice imaju puls. Kad god napišeš nešto novo, ja udahnem.

Jasmina: Neki ljudi kažu da ti pripadam.
Milorad: Ne, Jasmina. Ti meni ne pripadaš — ti me nastavljaš. Pisac nema naslednike, ima samo one koji nastave da dišu njegovim ritmom, ali svojim plućima.

Jasmina: I kad jednog dana odem…
Milorad: …ti nećeš otići. Samo ćeš promeniti stranu knjige. Tada ćemo ponovo biti zajedno — u fusnoti večnosti.

Jasmina: Znači, ipak postoji knjiga koja se nikad ne završava.
Milorad: Da. Zove se ljubav pisana rukom koja pamti. Ti si njen poslednji red, a ja tačka koja ne stavlja kraj.

(Tišina. Negde u pozadini čuje se okretanje stranice.)

---

Posveta

Za one koji veruju da ljubav ne prestaje smrću,
već samo menja oblik — iz dodira u reč,
iz pogleda u rečenicu,
iz života u knjigu.

Za Milorada, koji je otišao tek toliko daleko
da bi Jasmina mogla da ga napiše ponovo.

(Zapisale Jasmina i Beti Mihajlović, između dve margine sna.)

 

 PITANJE SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI:

ZAŠTO SLAVIMO BOŽIĆ 7. JANUARA PO KALENDARU KOJI NIJE TAČAN, NITI IMA IKAKVE ISTORIJSKE VEZE SA NAMA?

A NE PO NAŠEM, SRPSKOM, MILANKOVIĆEVOM KALENDARU, 25. DECEMBRA?

 

Božić po Milankovićevom kalendaru (tj. reformisanom julijanskom kalendaru) pada 25. decembra, isto kao i po gregorijanskom kalendaru koji koristi zapadna crkva.

Osmislio ga je Milorad Milanković, srpski naučnik, 1923. godine.

To je reformisani julijanski kalendar — precizniji od gregorijanskog, jer bolje računa prestupne godine.

 

Ako bi Srpska pravoslavna crkva koristila Milankovićev kalendar (kao što ga koristi npr. Grčka, Rumunska ili Bugarska pravoslavna crkva),
Božić bi se slavio 25. decembra po novom kalendaru.

Ali pošto SPC i dalje koristi stari julijanski kalendar,
Božić po sadašnjem računanju pada 7. januara po građanskom (gregorijanskom) kalendaru,
što odgovara 25. decembru po starom, julijanskom.

* 

 Julijanski kalendar je rimski kalendar, uveden u vreme Jula Cezara — zato se i zove julijanski (po njegovom imenu).

Najveći paradoks je što i Konstantinopolj (Carigrad), centar Vizantije, koristi kalendar Zapadnog rimskog carstva!? 

 

KAKO SU STAROEGIPĆANI STEKLI ŽUĐENU BESMRTNOST

Zahvaljujući – kamenu i lepoti!

Suština je, ako se malo dublje razmisli i sve sažme zapravo - to.

*

Pre par godina gledala sam zlatne povorke. Prenošenj mumija faraona iz Starog egipatskog muzeja (divno zdanje u centru Kaira) u Novi egipatski muzej (grandiozno zdanje podno platoa u Gizi).

Prenosili su ih, svakog pojedinačno, u specijalnim poluvojnim kamionskim grdosijama, vrlo, vrlo polako, jer bi ih svaki pregib na asfaltu oštetio.

Bio je to najveći i najsporiji parastos na svetu.

Svakom faraonu je egipatski predsednik salutirao.

Nadrealno!

Na predsednikovom licu se video grč neverice da je baš njemu pripala ta neponovljiva i jedva podnošljiva čast da salutira ogromnom nizu faraona u rasponu od 4.000 godina!

Plakala sam.

*

1.      1. novembra 2025. bila je svečana ceremonija oficijalnog otvaranja Novoegipatskog muzeja. Ekscentrični spektakl. U celom svetu su bili na udarnim programima direktni prenosi dvočasovnog otelotvorivanja besmrtnosti. Nijedna naša televizija taj događaj nije prenosila. 

O   Ono što me je najviše impresioniralo u ovom spektaklu, kojem je prisustvovao nepojmljivi broj zvanica i učesnika, bio je trenutak kada istu melodiju orkestra u Gizi, simultano izvode muzičari u Parizu ispred svečano osvetljene Ajfelove kule, muzičari u Sao Paolu ispod Hristosove džinovske biste, muzičari u Sidneju ispred Opere…

Stari Egipat je živ i pripada svima nama